16/05/2020
ЛЕГЕНДА О ЧОБАНЦУ
У старо време чобани из Добро Поље и Бистрице, сакупљали су се на месту звано Високе Ширине на празник Свети Илију.
Сваки чобанин понео би нешто за јело од куће, па би заједнички ручали. Уз ручак би препричавали чији је во био најбољи у бодењу.
После ручка, пастир који зна да свира у дудуче, свирао би, остали би играли.
Никако нису смели да се свађају на тај дан, ма колико некоме да није по вољи нешто.
Веровало се да ће, ако се посвађају доћи до несреће.
Милтен из Бистрице био је миран и веома привлачан. Ни са ким се није свађао, сви су знали какав је и поштовали га због те његове особине. Милтен је био веома сиромашан, његови нигде ништа нису имали.
Чувао је туђу стоку. Иако сиромашан, у њега се загледала најлепша девојка-Невена из Доборог Поља. Невена је била из веома богате фамилије.
Колико су уздисали за њом момци, толико је Милтен избегавао. Једном кад је Милтен седео сам, изненада Невена приђе, седе поред њега и упита га:“Милтене, што ти од мене бегаш, ти знаш колико те ја волим. Не работи сас мене више такој.“
Милтен је погледао и рекао јој:“Невенео и ја исто тој осећам, али ја сам пуки сирома, немам нигде ништа.
Нећу да те унесрећим, твоји те неће даду за мене. Невено, невене, моје небо је високо, а море дубоко, а моја несрећа повисока од небо, а подубпка од море. Боље је овој што ли је у души да претугујемо ћутећки.“
Чувши Милтена невена одговори:“е неће такој да буде, ја нећу да претугујем, или ћу за тебе да отидем или ћу да створим смрт, да знаш Милтене.“
Милтен је погледао као да се опрашта од ње, рекао јој је:“Е, невено моја, судбину нхико не промени до саг, па рипал море надоле, само знам да неће сас нас да буде добро.“
После овог разговора Милтен и невена нису били никада заједно све до Свети Илије, кад су се сакупљали чобани да заједнички ручају. Случајно је Невена(или је тако хтела) до Милтена.
Сви су Милтену завидели што га Невена воли, а нарочито Стојанча из најбогате фамилије из Добро Поље. Стојанча јре био леп, али себичан и све му је било „малко“.
Он је безборој пута молио Невену да се уда за њега. Није га волела, чак му је отворено рекла да воли Милтена и да ће се само за њега удати или за никога другога.
Ручак још не беше почео, кад Стојанча пође да нападне Милтена. Није могао да пртрпи пораз, видевши Невену поред Милтена-срећну и веселу.
Милтен се није померио с места. Невена је пошла према Стојанчи-рекавши му:“Не Стојанчо, проклетниче, знаш да данас несме свађа да буде“. Несрећа само што није почела. Изненада, некакви турци се појавише с рупске стране.
Ишли су према чобанима. Видевши их, чобани оставише све и разбежаше се, само Милтен остаде да седи као да се ништа недогађа.
Невена је притрчала и почела да га моли да бежи. Милтен јој мирно рекао:“Е, моја Невено мој невене у моју душу, рекал сам ти да се од судбину не може да побегне.
Турци нема да пођу до мене, небо ће да се отвори, и све има да прогута и све вас само ћу ја да останем да тугујем за тебе невено, мој Невену.“
Скоро Милтен дорече, поче олуја, која уништи све. „Руке“ је ломила као сламке а Милтен је седео мирно , као да се ништа недогађа.
Кад се олуја смирила нигде никог није било. Чинило се да је небо прогутало и чобане и стоку и оне турке-остао је само Милтен и лом.
После ове несреће, народ је место Високе Ширине прекрстио у Чобанац.
На Свети Илију, становници Доброг Поља и Бистрице, почели су заједнички да ручавају на месту где су страдали чобани, „за њихове душе“.
Временом се то окупљање претворило у „Собор“. Место где је олуја однела поломљено дрвеће-крстили су полом, а где су нашли Невену, прозвали су Невин валог, место где су нашли Стојанчу, назвали су Стојанчино страње.
Извор поред Бистричког пута код кога је Милтен седео и тужио за својом Невеним, назвали су Милтенов извор.
Време је учинило своје, на све се заборавило, само су имена места остала. И она се заборављају, ништа није вечно.
(Извор: Бранко Димић, Црна Трава- лист „Власина, 2002.г. Власотинце)
