08/06/2024
Dan kada sam snimio fotografiju Kosač : 08.jun 1999. koja je prvi put objavljena 09.juna 1999.
Devedesetih godina proslog veka je bilo toliko turbulentnih dešavanja da mogu slobodno da kažem da sam se kao i većina privikao na loše. Naravno da me je iznenadilo bombardovanje, ali na to nisam gledao kao na nešto što nije moguće, već sam od prvog dana obavljao svoj novinarski zadatak. S obzirom na to da sam bio istreniran na brojnim domaćim ratištima bilo mi je važno da za početak sklonim porodicu kako bih lakše radio bez dodatnih briga. Vikendica u Deliblatskoj peščari je bila dovoljno dobro sklonište, daleko od grada, a opet blizu da se moze reagovati ako krene po zlu,
Interesovanje za dogadjaje za vreme Nato agresije 1999 koje je počelo 24. marta je bilo veliko tako da niste znali kada i u kom ćete delu zemlje biti. Slučaj je hteo da se nadjem u Pančevu kako prvog tako i poslednjeg dana bombardovanja rafinerije 08. juna 1999. kada je nastala fotografija Kosač koja je toliko p**a objavljena bez moje dozvole da sam odustao od statistike. Postala je „viralna“ od kako su društvene mreze svu aktuelnost uzele pod svoje. Početak njihovog delovanja nije daleko iza nas. Stranica FB je startovala sa radom početkom 2004.- te, a Instagram krajem 2010.-te. Na žalost većina korisnika smatra da je ovo javno dobro i da svako može da koristi materijal bez pitanja i kako njemu odgovara, tj. da sve što se objavi na ovim stranicama ne podleže autorskim pravima. Da ne dužim priču i ne ulazim u široku diskusiju koja nema kraja, ovom prilikom želim da samo dam tačne podatke i da kažem da je pomenuta fotografija snimljena 8.juna 1999. oko podneva u selu Starčevo i da je na njoj Vojislav Minić iz Starčeva pored Pančeva, rodom sa Kosova iz Zubinog potoka, profesionalni kosač koji je tog dana skidao detelinu da bi prehranio živinu. Sutradan je potpisan je Kumanovski sporazum pa je slučaj hteo da je na dan njenog prvog objavljivanja došlo doprekida agresije.
Dan ranije, kasno posle podne vratio sam se sa nekog od mnogobrojnih terena i mrtav umoran zaspao.
– Probudila me je potmula grmljavina. Pogled sa mog prozora se pružao ka južnoj zoni pa sam lako napravio par snimaka detonacija pošto sam na stativu uvek imao postavljen jedan foto aparat. Bilo je gluvo doba, tamnu noć su presecale eksplozije dok je horizont goreo. Iz iskustva sam znao da neću ništa krucijalno snimiti ako odmah krenem te da ću biti još umorniji. Ugrabio sam sat dva sna i pred zoru se obreo na ulicama grada Iznad kojeg je lebdeo taman debeo sloj dima koji je ličio na nepregledni jorgan. Bio je toliko nisko da se činilo da može da se dohvati. Za divno čudo nije se osećao jak miris kao mnogo p**a do tada. Neprimetno se kretao od juga ka severu, tako polako kao da nikada neće proći. Fotografisao sam svuda gde sam prošao ali sa zemlje nisam mogao da sagledam situaciju koja mi je izgledala dramatičnija nego prilikom predhodnih bombardovanja. Zato sam se popeo na robnu kuću sa koje sam imao pogled na ceo grad. Sa krova zgrade se pružao apokaliptičan prizor. Bilo mi je jasno da smo preživeli neverovatnu noć. Iz dimne zavese su preteći virili dimjaci fabrike stakla i tek kad bi se čovek zagledao mogao bi da vidi izvor iz kojeg je kuljao crni dim. Bila su to rafinerjska postrojenja. Sve je ličilo na hemijski tornado.
Vreme je brzo prolazilo, ali osim par panorama pustog grada nisam imao nista više, a za dobru novinsku fotografiju zna se, potrebni su ljudi.
– Zato sam se i uputio ka Vojlovici gde sam pretpostavljao da ima nekoga jer u tom delu grada žive paori a oni nisu mogli da pobegnu kao ostali stanovnici jer ne bi imao ko da im obradjuje letinu. I bio sam u pravu. Naišao sam na mnoge ratare koji su odlazili na svakodnevni posao u svoja polja kao da se ama baš ništa nije desilo. Snimajući tako naišao sam na kolegu Bogdana Petrova Bocu koji je kao i ja lovio dogadjaje. Zajedno smo se uputili njegovim kolima ka Starčevu u potrazi za odgovarajućim scenama. Bio je sunčan dan a svetlo koje je obasjavalo crno plavi dim koji je kuljao iz rezervoara neverovatno je ocrtavalo otrovne oblake koji su pretili. Ovde se osećao jak miris benzena i sagorele plastike. Ipak smo se odlučili da snimimo par kadrova i usli duboko u polje. Vozeći se polako skoro da nismo ni primetil paora koji je radio u polju. Kosač kao da je nikao ispred nas.Brzo smo izleteli iz vozila a ostalo se odigralo za nekoliko sekundi dok čovek nije shvatio da ga fotografišemo. Malo se bunio što ga nismo pitali ali je nastavio sa radom i zamolio da ga više ne fotografišemo. Šta smo uradili uradili smo.Napravio sam nekoliko snimaka znao sam da je ovo scena koju sam celo jutro trazio. S obzirom da se bližio rok za predaju fotografija morao sam hitno u redakciju da bih ubacio ovaj materijal. Treba reći da se tada snimalo filmskim aparatima, što znači da sam morao da razvijem filmove, izradim fotografije i dam ih u dalju produkciju. Za to je bilo potrebno višeod jednog sata ne računajući put od Pančeva do Beograda. Sve pogodnosti današnje tehnologije nisu postojale, pa ipak stigao sam sve na vreme.
Kosač je prvi put publikovan na naslovnoj strani Večernjih novosti u izdanju za celu Srbiju i Crnu goru 9. juna 1999.
– Kasnije sam ovu fotografiju koristio na izložbama i drugim objavama. Dobio sam nekoliko domaćih i dve svetske nagrade. Istina je da sam odbio jednu od meni najvažnijih i najunosnijih nagrada jer su organizatori tražili da uklonim tekst u kojem stoji objašnjenje fotografije i da ne pominjem Nato. Pogrešno je neko na mreži napisao da sam trebao da retuširam kosača. Poklonio sam je muzeju Istorije Jugoslavije kada su pravili izložbu pod nazivom : „Kako su ubijali jednu zemlju“, tako da se sada nalazi u fundusu a mnogo godina kasnije i Istorijskom arhivu grada Pančeva.
Oficijalna stranica fotoreportera i umetnika fotografije Zorana Jovanovića Mačka
