24/09/2024
На почетку века, многи су ходали овом земљом пуни снова, наде и снаге у ногама. Тада је живот деловао бескрајно, а године су се низале без терета прошлости.
Били су млади, као што смо ми сада. У очима им је горела искра неисцрпне енергије и жеље да промене свет, веровали су у сутра као да је оно обећано и неизбежно.
Сада су многи од њих старци, уморне руке се ослањају на штапове, поглед је замагљен прошлим временима, а срце куца спорије, носећи терет свих оних неостварених жеља.
Гледамо их данас и видимо сенке оних младих лица која су некада била непоколебљива, ведра и храбра.
Ожиљци су ту, не само на кожи, већ дубоко у души, јер сваки дан иза њих оставља траг. Неки су од њих и даље ту, седе на клупама паркова , причају тихо као да се боје да их свет не заборави,
а многи су отишли, заувек остављајући празна места у нашим срцима.
Сваки пут кад их погледамо, видимо шта значи пролазност.
Пролазност која не бира, не пита, не чека. Све пролази – лепота, снага, жеље, а остаје само оно што смо учинили и што смо волели.
И можда нисмо увек разумели њихове одлуке, можда им замерамо што су понекад били сувише тихи, сувише благи када је требало лупити песницом о сто, рећи гласно шта желе.
Можда су требали бити одлучнији, храбрији, можда су требали за себе да се боре више. Ипак сада, са свим годинама на леђима, знамо да су чинили најбоље што су могли, са страховима које су носили у себи, са временом које их је ломило.
Оно што је остало иза њих, остало је нама. Њихови недовршени снови, битке које су прекинуте пре него што су почеле, све оно за шта су се надали да ће трајати дуже него што је трајало.
Сада је на нама да завршимо оно што су они започели, да будемо гласнији, да не поновимо њихове грешке, и да не заборавимо њихове успомене.
Јер без њих, без тих година и лица која су нас подизала и обликовала, не бисмо знали куда да кренемо.
И зато им не замерамо, осим што су требали бити храбрији, осим што су требали веровати да је живот кратак и да нема времена за чекање.
Да нису сами, и да иза њих долазе они који гледају и уче, који осећају бол сваког неоствареног сна.
Али уз све то, имамо и ми своју дужност, да се осврнемо иза себе и пружимо руку онима који сада корачају спорије, са тежином година на леђима.
Иако су можда забрљали милион пута, иако су доносили погрешне одлуке и нису увек били оно што смо очекивали, заслужују трунку разумевања.
Јер сви су они волели, губили, борили се, баш као што се и ми сада боримо. И није наше да судимо, већ да помогнемо, да их подсетимо да нису сами, да одавде не оду са теретом на срцу.
Јер за двадесет, тридесет година, неко ће тако гледати и нас који сада имамо 30,40+.
Неко ће о нама мислити, размишљати о нашим грешкама и надањима, а ми ћемо се молити да и ми имамо неког ко ће нас разумети, упркос свему.
Сви смо ми пролазници на овом путу, а једино што остаје је оно што смо једни другима пружили – рука помоћи, реч подршке, и сазнање да ниједна борба није узалудна ако је прошла с љубављу и поштовањем.
Старост је тих подсетник да је време једино што имамо и што губимо.
Да је свака бора на лицу прича коју треба чути, да је сваки поглед у прошлост лекција за будућност.
Они су наши сведоци, наш компас ка ономе што нас чека. И можда ћемо и ми једног дана бити на њиховом месту, гледати у млађе са истом стрепњом и надом да ће завршити оно што смо ми започели.
Јер на крају, све је то што нам остаје – да будемо ту једни за друге, данас, сутра, и заувек.
И шта нама преостаје, да некако стабилизујемо феномен старења?
Да се деца рађају.
Породица – ту је корен свега,
Она је та која нас држи, која нас учи шта значи волети, праштати, бити ту једни за друге.
Јер породица је та где учимо да је брат сестри ослонац, а сестра брату заклон у олуји.
А исто је и сестра сестри и брат брату...
Амин Боже дај, да породица буде темељ, а љубав мост преко којег сви МИ заједно корачамо.
