https://www.facebook.com/450793788667923/

Војска Републике Српске - ВРС 1992

24/05/2026

ДИВЧИЋ (ВЛАДЕ) ЗОРИЦА

(Сарајево, 15. јул 1988 - Враца, Сарајево, 24. мај 1995)

Цивил, дијете, ученица првог разреда Основне школе "Свети Сава". Убијена у породичној кући на Врацама (Охридска улица бр. 79) на данашњи дан 24. маја 1995. године за вријеме примирја током артиљеријског напада тзв. АрБиХ на ово насеље.

ЗА ОВАЈ ЗЛОЧИН НИКО НИЈЕ ОДГОВАРАО!

- Преузето -

22/05/2026

На данашњи дан 1992. год. у Приједору је почео тзв. осмодневни рат. Тог дана у Хамбаринском пољу муслиманске снаге под командом бившег полицајца Азиза Алишковића око 17.30 заустављају ауто марке „Голф“ у којем су се налазили резервни војници који су кренули својим кућама у насеље Љубија. Усљед препирке долази до пуцњаве са пункта из митраљеза М-54, при чему долази до погибије војника Раде Лукића и Раде Милојице, док су Синиша М, Миле М, Недељко А. и Миленко Л. тешко рањени.

Послије овог инцидента услиједио је ултиматум да се преда наоружање и група Азиза А. до 12 часова 23.5. у касарну на Уријама, или ће у противном бити извршена војно-полицијска акција претреса терена и ликвидација поменуте групе. Сљедећег дана на Радио Приједору сваког сата понављано је саопштење да се врати наоружање и група преда. Друга страна не прихвата ултиматум и групише се око дома и „Коцке“, тј. на самом улазу у насеље. У помоћ стижу групе са Курева и шуме Пањика под вођством Славка Ећимовића.

У 13 часова креће артиљеријска припрема са положаја на Уријама, Карана и Топића брда. У 15.30 према Хамбаринама креће пјешадија еквивалента 800–850 војника уз помоћ два тенка и једног лакшег борбеног возила. На улазу у насеље долази до жестоког обрачуна који је потрајао до вечерњих сати када је отпор сломљен и на дом у Хамбаринама постављена застава са четири С. Тиме је успостављен слободан путни правац према Љескарама и Љубији.

У овој борби српске снаге имале су двоје рањених, док се муслиманске снаге повлаче у дубину шума према Куреву и другим муслиманским насељеним мјестима на лијевој обали Сане, одакле ће се прегруписати и 30.5. извести напад на Приједор.

Ради Милојици и Ради Лукићу вјечна слава, а нама у памет да никада не престанемо причати истину о овим храбрим људима и догађајима прољећа и љета 1992. године у Приједору.

(Слика након борбених дејстава)

- Преузето -

19/05/2026

Данас смо са тугом 😢 али и великим поносом 🇷🇸 испратили нашег саборца, хероја Шеснаесте бригаде, Свету Баралића 🙏

Свето Баралић, рођен 1969. године, био је чувени борац Шеснаесте крајишке бригаде, припадник тенковског батаљона 🚔 прави тенкиста и јунак какав се ријетко рађа 💪

У ратним данима био је међу онима који нису узмицали, који су часно носили униформу и стајали уз своје саборце онда када је било најтеже 🇷🇸

Данас смо дошли као његови ратни другови да га испратимо онако како доликује једном хероју 🙏 Одржан је лијеп и достојанствен говор, јер хероји се испраћају часно, поштено и херојски ❤️

Тешко је прихватити да нас је тако рано напустио човјек који је оставио дубок траг међу својим саборцима и народом 😢 Али остаће упамћен по храбрости, поштењу и братству које је носио у себи 💔

Нека ти је вјечна слава и хвала, драги наш Свето 🙏
Саборци те неће заборавити 🇷🇸
Почивај у миру, јуначе 🕯️

(Преузето)

12/05/2026

На данашњи дан 12.05.1992.године Скупштина српског народа у БХ на засједању у Бањалуци донијела је одлуку о формирању Војске Републике Српске.

Војска је формирана од остатака ЈНА у БХ и постојећих јединица Територијалне одбране по општинама и регионима са већинским српским становништвом. По наређењу Главног штаба, паравојне формације које нису стављене под команду новоосноване Војске Републике Српске, разбијене су, протјеране или похапшене.

Језгро Војске Републике Српске су у свим биткама чинили обични људи, које је ратни вихор отргао од мирног живота. Тако је амерички публициста, Арнолд Шерман, 1993. године забиљежио:

„Мушкарци су подијелили вријеме између обичног живота и војних задатака. Ако је потребно, они се одмах појављују са оружјем, гдје је постојала опасност. Они знају ко може ићи кући и ко ће остати на борбеним положајима када почетна опасност спласне. У цивилном животу су обичне комшије и пријатељи у рату – ратни другови. Ово је војска грађана који не требају ињекције патриотизма. Они се буквално боре за своје домове, њихову имовину, њихове породице, као и за своје животе“.

Након што је власт крње БХ прогласила независност, сукоби су прерасли у борбе. Војска Републике Српске се морала борити против агресорских снага из Републике Хрватске, Хрватског Вијећа Обране, плаћеника из западних земаља, тзв. Армије БХ, муџахединских хорди и на крају са НАТО снагама које су пружале ваздушну подршку здруженим копненим снагама непријатеља на земљи уништивши све системе везе наше Војске.

Бранити се на 2.500 километара фронта против оваквих непријатеља жедних српске крви, у потпуној међународној изолацији данас изгледа као немогућа мисија. Упркос свему томе одбранили смо се и опстали.

Ово што нас је данас остало у Републици Српској, то је народ који није требао да постоји, то је чудо Божије !

Војска Републике Српске је од првобитних 190 000 војника, на крају Одбрамбено-отаџбинског рата имала 210.000 бораца. У одбрани Републике Српске погинула су 23.752 борца што говори да је сваки дан просјечно гинуло 16 хероја да би ми и наша дјеца данас могли ходати уздигнуте главе, своји на своме.

Очување сјећања на нашу Војску и наше хероје мора бити сваким даним све снажније до поновног успостављања Војске Републике Српске. Ембрион је Трећи пјешадијски Република Српска пук тренутно у заједничким Оружаним снагама и наравно припадници МУП-а Републике Српске који су заједно са нама поднијели огромну жртву у одбрани Републике Српске..

Срећан 12.мај, Дан једне и једине Војске Републике Српске, војнички поздрав (Преузето : дебељача1)

12/04/2026

Христос Васкрсе!

11/04/2026

На данашњи дан, 11. априла 1992. године, у поподневним часовима, припадник чете војне полиције 327. моторизоване бригаде Југословенске народне армије, Мирослав Јовановић, заједно са војним полицајцем 1. чете војне полиције ОГ Добој, Југословенске народне армије, Стојаном Нацевом, одлази на задатак у рејон Лијешћа, општина Брод.

При повратку, из Лијешћа током разговора са осталим борцима, сазнају да у истом правцу треба да иду и борци Драго Зечевић и Мирослав Петровић. Зечевић прихвата понуђени превоз, док се Петровић захваљује и каже да је дошао туђим бициклом који треба да врати, те да ће наставити пут бициклом. Разговор се води око 16 часова.

Јовановић (возач), Нацев (сувозач) и Зечевић (на задњем сједишту) крећу се аутомобилом „Рено 4“ бијеле боје, путном комуникацијом Лијешће–Унка - Зборишта . Вјероватно због Зечевића тим правцем се возило , пролазе преко Унке. На раскрсници, из правца Унке (лјево Збориште, десно Колибе), са десне стране пута, на око 30 метара од раскрснице, из објекта који је личио на шупу или гаражу, отворена је жестока непријатељска ватра.

У 22 часа безбједности у касарни Дервента кратко је јављено да се догодио инцидент. Сутрадан у 7:28, веза са терена „Брусник“ известила је да су тројица бораца у „Реноу“ погинула на лицу места и да су посмртни остаци извучени.

Испоставило се да је борац Мирослав Петровић, који се упутио бициклом, тога дана нестао.

Тада су погинули и нестали:

Мирослав Јовановић Миро, син Милана и Павлије, рођен 4. јуна 1957. године у Славонском Броду, општина Славонски Брод. Живио је у Зборишту, општина Брод. Иза себе је оставио супругу Веру и кћерке Милијану, Драгану и Тању. Сахрањен је у Лужанима, општина Дервента.

Драго Зечевић, син Јована и Маре, рођен 3. децембра 1964. године у Зборишту, општина Брод. Неожењен. Сахрањен је у Лужанима, општина Дервента. Био је припадник 327. моторизоване бригаде Југословенске народне армије.

Стојан Нацев, син Стојана, рођен 31. октобра 1972. године у Бољанићу, тадашња општина Грачаница, данас општина Добој. Неожењен. Био је припадник 1. чете 9. батаљона војне полиције Југословенске народне армије. Сахрањен је у Бољанићу, општина Добој.

Мирослав Петровић, син Митра и Зорке, рођен 1. јануара 1971. године у Полоју, општина Брод. Неожењен Био је припадник 327. моторизоване бригаде Југословенске народне армије. Посмртни остаци до данас нису пронађени. Рјешењем Основног суда у Дервенти проглашен је умрлим; као дан смрти наводи се 11. април 1992. године.

(Текст је преузет са фејзбук групе Удружења Чета војне полиције 27. Мтбр.)

07/04/2026

НА ДАНАШЊИ ДАН, 7. АПРИЛА 1992. ГОДИНЕ

У редовној патроли која се кретала правцем Нови мост – касарна „Здравко Челар“ у Дервенти, коју су чинили војни полицајци 327. моторизоване бригаде Југословенске народне армије, око 23 часа, код Ауто-мото друштва у Дервенти, на раскрсници, непријатељске формације су из засједе, из канала, мучки отвориле ватру на возило „Пинцгауер“ са задње бочне лијеве стране.

У патроли су тада били: командир патроле, потпоручник Зоран Лугоњић, који је сједио напријед на мјесту сувозача; возач Слободан Татомир; позади, са лијеве стране, редом: Зоран Савић, Драго Аџић и Момир Радић; са десне стране: Перица Богдан и Бранимир Сувајац.

Непријатељ је изненада отворио ватру, на коју је узвратио Перица Богдан. Зоран Савић је погођен са више метака. Драго Аџић је погођен једним метком у главу, иако је имао шљем. Момир Радић је задобио више прострелних рана и окрузнуће главе. Бранимир Сувајац је рањен у ногу, док је један метак заустављен у панциру Слободана Татомира, Зоран Лугоњић је повријеђен од посјекотина насталих од разбијеног стакла са возила. Много већа трагедија била би да резервна гума, која се налазила позади возила, није зауставила велики број метака.

Тада су погинули:

Зоран Савић, син Славка и Мирјане, рођен 9. јуна 1959. године у Дервенти, општина Дервента. Иза себе је оставио супругу Мирјану, синове Дарка и Данијела и кћерку Дијану. Одликован је Медаљом заслуга за народ 1996. године. Сахрањен је у Агићима, општина Дервента.

Драго Аџић Џин, син Милутина и Јелене, рођен 1. марта 1960. године у Горњим Церанима, општина Дервента. Иза себе је оставио супругу Миленку и кћерке Сању и Марјану. Одликован је Медаљом заслуга за народ 1996. године. Сахрањен је у Горњим Церанима, општина Дервента.

Желим да у овом тексту напоменем Слободан (Славка) Татомир, рођеног 26. маја 1972. године у Пјеваловцу, општина Дервента. Прешао је у другу јединицу и погинуо у борбама 2. маја 1992. године у рејону Пјеваловца, на дервентском ратишту. Сахрањен је у Горњим Смртићима, општина Прњавор.

Перица (Милана) Богдан, као припадник наше чете, тешко је рањен 29. септембра 1992. године у рејону Кораћа, на бродском ратишту.

Јунацима нека је вјечна слава и хвала, а живима да Бог подари здравље.

(Текст је преузет са фејзбук групу Удружење Чета војне полиције 27. мтбр.)

01/03/2026

На данашњи дан прије 34 године, крвавом Српском свадбом - убиством Српског свата, отпочео је грађански рат у бившој БиХ.

Први март 1992. године у граду Сарајеву, у ком је некад живјело 200 хиљада Срба, почео је сасвим нормално.

Српски домаћин Никола Гардовић женио је сина и повео сватове у Храм Светог Арханђела Михаила и Гаврила (или стара црква, како је старе сарајлије називају) који се налази у самом центру града, на Башчаршији и један је од најстаријих храмова СПЦ у босни и херцеговини.

Тај величанствени храм, бисер Српске средњовијековне архитектуре, је непобитан доказ вијековног постојања Православних Срба на том простору.

Храм постоји у данашњем облику још од 14 вијека али је саграђен на основама раније ромејске базилике из 6 вијека.

Из свега тога произилази да је Стара црква на Башчаршији у суштини старија не само од града Сарајева скоро 10 вијекова, већ је настала још док се исламски пророк мухамед није родио и док није било ни помисли о исламу и муслиманској вјери и о римокатоличанству, а камоли о некаквом посебном, несрпском народу који су тобоже старосједиоци у бих.

Злочин на Башчаршији се догодио 1. марта 1992. године током проласка Српске свадбене колоне испред Старе цркве на Башчаршији.

Локални криминалац Рамиз Делалић звани ћело који је радио по договору и налогу исламске политичке партије сда, побунио се што, по старом Српском обичају, сватови носе Српску народну заставу и пуцњем из пиштоља убио младожењиног оца Николу Гардовића и ранио свештеника Српске православне цркве Раденка Миковића.

Све што му је Никола Гардовић рекао када се Делалић побунио због ношења заставе је било :”што ми квариш весеље?”

Овај догађај је био главни окидач за избијање рата на простору бивше бих.

Од тог дана ништа у Сарајеву није било исто.
Муслиманске власти у бих, предвођене сда, нису дозволиле да се ухапси и процесуира и њихов члан Рамиз Делалић и његови помагачи, због чега се полиција у Сарајеву убрзо распала.

КОЈЕ КРИВ ЗА РАТ? СРБИ НИСУ!

У јулу 1991. године постигнут је споразум између бивше Босне и Херцеговине и Савезне Федеративне Репубике Југославије (Србије) према коме Босна и Херцеговина остаје у СФР Југославији.

Договор је био да премијер СФР Југославије увијек буде муслиман као и командант главног штаба војске ЈНА, као и да предсједник БиХ увијек буде муслиман али под условом да БиХ остане као федерална јединица у СФР Југославији, тако би Срби у Босни и Херцеговини опет имали сва права не би били угрожени.

Срби су били спремни на све да попусте да не дође до рата.

Споразум из јула мјесеца 1991. године прекинули су муслимански терористи 1. марта 1992. године предвођени Рамизом Делалићем, касније командантом тзв. армије БиХ.

Толико о томе како су Срби агресори и не знам ни ја шта већ.

Муслимани су започели рат, Срби су се бранили, споразум из 1991. године је прекршен и Срби су предвођени Српском демократском странком (СДС) одлучили да одбране територију и народ већ проглашене Српске државе - Републике Српске.

Каква је таква је Република Српска је прославила 34 годину свог постојања а Србима са ове стране Дрине Војска Републике Српске донијела је слободу и скоро сва права као да смо независна држава!

(Преузето)

17/02/2026

Поштовани саборци и пријатељи, позивамо вас да сутра (сриједа) 18.02.2026. године, испред зворничке болнице у 9,00 часова, одамо дужну почаст и на вечни починак испратимо нашег ратног к-данта батаљона Звбр, Остоју Станишића.

Вјечни му помен, Бог душу да му прости!

14/02/2026

ВЕЉКО МИЛАНКОВИЋ (1955-1993)

Вељко Миланковић рођен 5. јануара 1955. године у Кремни, општина Прњавора, био оснивач и командант батаљона Вукови са Вучијака.

На Видовдан 28. јуна 1991. године, одлучује да помогне свом народу у рату који је тада захватио Југославију. Иде у место Голубић, код Книна, и тамо завршава обуку код Капетана Драгана. Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник и по завршетку обуке добија чин поручника. У родном крају формира јединицу "Вукови с Вучијака". Убрзо он и његови „Вукови“ постају истакнути борци и јунаци. Били су свуда где су се водиле тешке борбе, Јасеновац, Пакрац, Окучани, Книнска Крајина, Дервента, Модрича.

Августа 1991. године са својом ослабљеном јединицом заузео је спомен парк Јасеновац. У току борбе на Брончицама, јединица „Вукови са Вучјака“ која је бројала 47 војника, убила је 37 непријатељских војника а више десетина је рањено. Том приликом заробљена су два тенка М-84, један оклопни транспортер, веће количине оружја и муниције.

Крајем фебруара 1992. године је рањен током борби код села Смртић у Западној Славонији одакле је пребачен у Бању Луку где је оперисан и превезен на ВМА на лечење.

Веома значајну улогу је имао у пробијању „Коридора Живота“. Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је први био у пробијању „Коридора Живота “. Као командат јединице током пробијања коридора водио је борбе код Цера, Добар Куле, Јакеша, Чардака, Бијелог Брда, Модриче и Оџака.

Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено: „Момци „вечитог поручника Миланковића“ извели су једини класичан јуриш „на нож“ виђен у рату 1992. године. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде „НОЖ НА ПУШКЕ“ полетели грудима на непријатељске ровове. Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао.”

Тешко је рањен у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) 4. фебруара 1993. године у операцији Масленица. Умро је 14. фебруара на ВМА у Београду. Три дана касније сахрањен је у родној Кремни.

Дана 23. јуна 1993. посмртно је одликован орденом Милоша Обилића.

Војска Републике Српске - ВРС 1992 - 1995 године

24/05/2026

22/05/2026

19/05/2026

12/05/2026

12/04/2026

11/04/2026

07/04/2026

01/03/2026

17/02/2026

14/02/2026

Address

Website

Alerts

Shortcuts

Share

Category