18/02/2026
📜Родослов породице Дојчина Петровића (у средини фотографије; приликом постављања камена темељца за Соколски дом)
Добојски велетрговац, старјешина Соколског друштва и ктитор Дојчин Петровић рођен је Добоју 1893. године у кући Ристе и Маре Петровић.
Отац Ристо (син Васе), трговац и механџија, рођен је у Сарајеву 1863. Умро је у Добоју у мају 1939. године.
Мајка Мара потиче из чувене породице Јефтановића из Сарајева, умрла је 1906. године у Добоју са 40 година.
Из њиховог брака склопљеног 1887. године рођено је троје дјеце.
Дојчин, оженио се 1920. године Зорком р. Скочајић (1898) из мјеста Благај - Мостар.
Умро је 30. марта 1950. године од срчане капи, сахранили су га свештеници Љубо Дучић и Јован Гајић. У то вријеме био је високи чиновник комитета за спољну трговину у Сарајеву. Према доступним подацима, није имао дјеце са супругом Зорком.
Војислав - Војин, рођен 1895. године. Као велики родољуб, побегао је из Босне и придружио се српској војсци у Првом рату, придруживши се најхрабријима добровољачком одреду чувеног Војводе Вука да би из тога рата изашао са неколико ордена за храброст и постао југословенски официр достигавши у војсци чин пуковника, а у Другом рату био је командант 108. пешадијског пука.
Оженио се у Глини 1924. године са Надеждом - Надом рођено Јакшић (1899).
С њом је наредне године у Загребу добио близанце Ненада и Предрага (млад умро).
Ненад В. Петровић (Загреб, 30. мај 1925 — Лондон, 21. март 2014) био је књижевник и истакнути представник бројне српске заједнице у расејању.
Официрски позив оца Војислава одразио се на школовање сина који је учио основну школу у четири различита краја некадашње Краљевине Југославије: у Загребу, Подгорици, Сарајеву и Београду. Гимназију са великом матуром завршио је у Трећој мушкој гимназији у Београду 1944. и придружио се ЈВуО у Србији.
После повлачења кроз Санџак и Босну, као болесник од тифуса стигао до Словеније и Италије гдје је од 1945. до 1947. био у савезничком логору Еболи а после тога тумач југословенским јединицама у служби код британске војске у логору Lammie код Напуља. Преко Немачке стигао је децембра 1947. године у Енглеску као расељено лице. Прво је радио као пољопривредни радник, а потом се запослио у великој фирми прехрамбене индустрије Ј. Lyons & Со у Лондону као административни службеник.
Политичко-економске науке студирао је у Лондону као ванредни студент.
Ненад Петровић је све време био активан у српско-православној црквеној општини Лондона где је прво, преко двадесет година био секретар, а после и председник од 1985. до 1988. године.
Члан Удружења српских писаца у иностранству (које је основао 1951. Слободан Јовановић) постао је 1964. Изабран је за секретара тог удружења од 1977. до 1986. а потом и за председника од 1986. године. Децембра 1989. изабран је у Београду за почасног члана Удружења књижевника Србије.
Објавио је књиге: „Лице и наличје комунизма у Југославији“ (1963) и „Марксова кћи - историјско--критички оглед о Елеонори Маркс и зачецима социјализма у Енглеској“ (1973). У ревији Центра за југословенска питања у Лондону објавио је на енглеском „Yugoslav Communist Party Congresses since the War“ (1965) и „The Fall of Aleksandar Ranković“ (1967), а на српском језику „Димитрије Митриновић“ (1967), „Стогодишњица Лењиновог рођења“ (1970), „Владимир Гаћиновић„ (1967), „Ристо Радуловић„ (1969), „Петар Струве“ (1971).
У Југославији је објавио књигу есеја „Из живота лондонских политичких емиграција“ 1998. године и „Огледе о смислу и заблудама“.
Дојчин и Војислава имали су и сестру Савку - Савету, рођену 1900. године.
Била је удата у Херцег Нови 1938. године за Велимира Матковића.
Умрла је 1970. у ХН.
